Jugoslavija je 30. aprila 1966. ponela titulu nezvaničnog prvaka sveta.
FIBA je peti Mundijal planirala za 1966, organizaciju je dobio Urugvaj, ali galopirajuća inflacija učinila je da košarkaška federacija ove zemlje zatraži od FIBA odlaganje Mundijala za godinu dana. U tako kratkom roku nije bilo moguće naći drugog organizatora, pa je doneta odluka da se Mundijal odloži za proleće naredne 1967. godine.
Kako su se sve reprezentacije spremale za Svetsko prvenstvo 1966, i kalendar je bio prilagođen Mundijalu, pojavio se Čile sa idejom da organizuje nezvanični Mundijal i svi su prihvatili ideju. Vlada Čilea želela je da tim velikim sportskim događajem obeleži sto godina nezavisnosti. Organizatori su direktno pozvali 12 zemalja, pa je i to uticalo da šampionat dobije nezvanični karakter jer nije bilo kvalifikacija.
U Santjago su stigle reprezentacije SAD, Meksika, Bugarske, Perua (Grupa A, Valdivija), SSSR-a, Španije, Argentine, Portorika (Grupa B, Kuriko), Brazila, Paragvaja, Paname i Jugoslavije (Grupa C, Antofagasta). Čile je, kao domaćin, čekao u Santjagu po dve prvoplasirane selekcije iz svake od tri grupe.
Na klupi reprezentacije Jugoslavije bio je Ranko Žeravica. Posle Evropskog prvenstva 1965. u SSSR-u, nasledio je profesora Acu Nikolića, i ovo mu je bilo prvo veliko takmičenje.
Žeravica je u Čile poveo impozantan sastav: Radivoj Korać (OKK Beograd), Trajko Rajković (OKK Beograd), Zoran Maroević (OKK Beograd), Dragoslav Ražnatović (Radnički), Dragutin Čermak (Radnički), Ivo Daneu (Olimpija), Borut Basin (Olimpija), Emil Logar (Olimpija), Rato Tvrdić (Split), Petar Skansi (Split), Dragan Kovačić (Lokomotiva Zagreb) i Vladimir Cvetković (Crvena zvezda).
Petorica iz tog tima, Daneu, Rajković, Čermak, Skansi i Tvrdić, postaće četiri godine kasnije u Ljubljani i zvanični svetski prvaci.
Naš tim je igrao u Antofagasti, letovalištu na obali Pacifika. Prvi meč protiv Paname dobijen je lako (84:59). Sa Brazilom je bilo gusto, rival je u 37. minutu vodio 62:56, ali Korać poenima sa penala i Kovačić u poslednjem napadu donose pobedu (65:64) našem timu. Prvo mesto potvrđeno je u duelu sa Paragvajem (97:61).
Naš prvi protivnik u finalnoj grupi bio je evropski prvak SSSR, koga je vodio Aleksandar Gomeljski. Izgubili smo, uprkos solidnoj igri, 49:53. Nakon tog poraza, usledila je serija pobeda: 85:69 protiv Bugarske, 79:73 protiv Brazila, i onda, ispostaviće se i odlučujuća, pobeda protiv SAD 69:59, koja je, uz još neke rezultate koji su nam išli na ruku, otvorila put ka tronu. Naime, Brazil je iznenadio SSSR (60:58), a kasnije su i Amerikanci savladali Sovjete (75:73). Pobeda protiv najslabije ekipe, Čilea, od 91:73 nije dolazila u pitanje.
Odluka o zlatu padala je u poslednjem kolu protiv Španije. U 15. minutu pri našem vođstvu 28:24 utakmica je prekinuta na jedan sat zbog ― kiše! Igralo se na otvorenom terenu. Bilo je još nekoliko kraćih prekida koji nisu smetali našem timu. U drugom poluvremenu naša prednost iznosila je i 21 poen, iako su Španci u finišu izborili častan poraz od 68:65. Zlato je bilo naše!
Trajko Rajković i Žućko Korać nastupali su uz posebnu dozvolu predsednika Tita, jer su zvanično bili na odsluženju obaveznog vojnog roka. Žućko je, naravno, bio prvi strelac turnira sa 125 poena.